Frenk Lampard – genije

Tokom višegodišnjeg praćenja engleskog fudbala izgradio sam čvrsto poštovanje prema igračima koji su pored nespornog talenta za samu igru pokazivali i visok stepen inteligencije na terenu. Ili drugim rečima, umeli su da procene kad treba koji potez da naprave. A jedan od svakako najvećih u mojim očima je veliki Frenk Lampard, kičma Čelsijevog veznog reda i engleske reprezentacije u većem delu ovog veka.

Frenk je rođen 20. juna 1978. godine, i često se za nekog kaže da dolazi iz fudbalske porodice, ali u slučaju Frenka je zaista očigledno da je genetika uradila svoje. Ujak i brat su takođe poznata fudbalska imena, Hari i Džejmi Rednap. Frenk stariji i Hari Rednap igrali su za Vest Hem, stoga ne čudi što je i Frenk mlađi krenuo njihovim stopama i počeo svoju karijeru u dresu Čekićara.

Uradio je to dosta kasno, sa 16 godina, kada je zvanično priključen omladinskoj školi kluba. Već naredne godine potpisao je profesionalni ugovor i prosleđen u velški Svonsi na pozajmicu, gde se sasvim solidno pokazao. Red je napomenuti da je baš u to vreme njegov otac bio asistent, i to upravo Rednapu, pa ne čudi što je Frenk brzo debitovao za prvi tim. Ne treba tražiti teorije zavere i mora se reći da je na desetak utakmica u Svonsiju mladi vezista postigao dva gola i pobrao simpatije na račun stila igre.

2001. godine došao je trenutak da čitava porodica napusti klub. Nakon što je Rednap podneo ostavku, njegovim stopama krenuo je i stariji Lampard, da bi mlađi kroz nekoliko nedelja zatražio transfer. Čelsi je bio brz i ponudio 11 miliona funti za veznog fudbalera koji je iza sebe imao vrlo dobrih pet sezona u Premijer ligi. Klaudio Ranijeri i sportski direktor tima sa Stamford Bridža, Ken Bejts, nisu žalili novca da vide Frenka u plavom dresu. Nakon solidne prve sezone i vrlo dobre druge, stvari su krenule nabolje 2003. godine kada je na kormilo kluba stigao ruski milijarder, Roman Abramovič.

A onda je došla sezona 2004/05, zvanično najbolja u Frenkovoj karijeri. Na klupu tima seo je kontroverzni Žoze Murinjo i odmah dao puno poverenje Lampardu. Čelsi je osvojio titulu, stigao do polufinala Lige šampiona i imao svog predstavnika na izboru za najboljeg igrača planete. Brazilac Ronaldinjo je bio neprikosnoven, ali je Lampard napravio fenomenalan uspeh osvojivši drugo mesto. 20 golova te sezone i titula prvaka Engleske – vrhunac karijere. Barem do tog trenutka. Nastavio je u istom stilu i u sezoni 2005/06, oborivši rekord u broju ligaških golova. Prošlogodišnjih 12 je popravio na 16 i dodao 14 asistencija. Nakon meča sa Blekburnom, egzaltirani Murinjo proglasio je Frenka najboljim igračem planete. Naravno da je preterao, ali jasno je da je vezista Čelsija u tom trenutku bio jedan od najboljih na svojoj poziciji i na samom vrhuncu svoje karijere.

U martu 2008. postigao je čak četiri gola protiv Derbija, a zatim dodao gol Fenerbahčeu u završnici utakmice za prolaz u četvrtfinale Lige šampiona. Otišao je Čelsi do samog kraja i penala u finalnom meču protiv Junajteda. Oporavljeni Džon Teri preuzeo je kapitensku traku – i promašio odlučujući penal. Verovatno nije bilo tužnijih momaka na planeti od Terija i Lamparda u tom trenutku. Frenk je pritom postigao i izjednačujući gol u regularnom delu utakmice, zatim bio precizan i u penal seriji, ali nije bilo dovoljno. Bez obzira na sve, stigla je nagrada za sjajne partije u vidu novog, petogodišnjeg ugovora.

“Nikad nisam voleo da pričam o sudijskim odlukama, pogotovu ne vruće glave, pa sam i tada sačekao da vidim snimak. Bio sam zapanjen. Greške se dešavaju, česte su i u Premijer ligi, ali ono je bilo toliko čisto da i dalje ne mogu da verujem da gol nije priznat. Loše smo ušli u utakmicu i lako došli do dva gola zaostatka, ali smo smanjili na 2-1 i da nam je tada priznat gol, bila bi to sasvim drugačija utakmica. Ne želim da tražim opravdanja za slabu igru cele ekipe, ali ko zna šta bi se desilo da je na semaforu stajalo 2-2, kako je i trebalo da bude. Teško je podići se posle toga.” – priseća se engleski vezista.

Godinu dana kasnije osvojeno je i sekundarno evropsko takmičenje – Liga Evrope, čime je i Lampard dodatno obogatio svoju kolekciju trofeja. Ali ono što je sve vreme ostavljalo sportsku javnost bez daha je činjenica da je vezista Čelsija najveće uspehe sa klubom ostvario u četvrtoj deceniji života! Evropske trofeje osvojio je sa 34, odnosno 35 godina…

Uoči sezone 2014/15 potpisao je za Njujork Siti i automatski prosleđen ‘roditeljskom’ klubu u srcu Engleske. Mandat među Građanima trebao je da traje do početka nove sezone u MLS-u ili tačnije tamo negde do januara. Spletom ‘okolnosti’ Frenki se zadržao celu sezonu, odigrao 32 meča, uglavnom s klupe onako na iskustvo. Uspeo je da postigne i gol Čelsiju na Etihadu, nekoliko minuta po ulasku u igru koji naravno nije proslavio. Navijači Njujorka su za vreme ove pozajmice smatrali da su obmanuti, više od 300 njih je čak zatražilo povrat novca za sezonske karte a nekako mi se čini da mu Čelsijevci ovaj izlet nisu zamerili, ili se varam?

Ukupna statistika u PL kaže: 609 mečeva (3. na listi, iza Berija i Gigsa), 177  golova (4. na listi).    

Za sebe kaže da je imao odličnu saradnju sa svim trenerima koji su ga trenirali, ali da ipak posebno mesto u srcu imaju Murinjo i Di Mateo. Prvi, zbog ukazanog poverenja. Drugi, jer je popeo Čelsi na krov Evrope. Ponajviše kritika na njegov račun imali su Boaš i Benitez. Dok je Boaš jedan od trenera koji nije imao uspeha sa Čelsijem, Benitez je sa Čelsijem došao do evropskog trofeja, ali je često govorio da Lampard jednostavno nije u stanju da izdrži ritam sreda-subota. “To je i meni rekao privatno, i ja sam to umeo da poštujem iako se nisam slagao s tim. Sa 35 godina ne mogu da očekujem da ću igrati svaki meč, ali su svi fizički parametri bili na mojoj strani i pokazivali da mogu da izguram ritam sreda-subota. Ipak, ne zameram Rafi jer je imao svoj sistem rotacije igrača gde su svi dobili šansu.” – objašnjava Frenk.

Par zanimljivosti za kraj:

Najteži trenutak u karijeri: promašen penal protiv Portugala na SP 2006. godine.

Najduhovitiji saigrač: Žoze Bosingva

Kada bi se ekipa potukla na treningu, ko bi poslednji ostao na nogama: Bane Ivanović

Najteži igrač za čuvanje: “Ronaldinja je teško čuvati, igrati protiv Ronalda je životni izazov, ali ispratiti Mesija? Jednostavno nemoguće.”

Najveći motivator od svih trenera: “Bez ikakve dileme Murinjo. Imao je običaj da na poluvremenu, prilikom rezultata 0:0, zamišljeno kaže nešto poput “mnogo smo bolji, pobedićemo 4:0, javlja mi se”. I onda izađemo na teren i stvarno pobedimo sa 4:0. Ili pozove igrača sa klupe i kaže mu “Ok, sad ćeš ući na teren, dati gol ovim luzerima i idemo kući.”. To je nekoliko puta uradio i SVAKI put se to i dogodilo. Neverovatan čovek, za kratko vreme vas ubedi da je genije i da sve ima pod kontrolom. To posle određenog vremena bude dovoljna motivacija, ne treba vam ništa više, kad vidite da je on u nešto siguran, ubediće i vas da tako mislite.”

Najdraži gol: protiv Boltona za pobedu od 2:0 i overu titule, 2005. godine.